БОЖИЋНИ ОБИЧАЈИ НА КУПРЕСУ

 Божић, празник над празницима, у свим купрешким селима дочекиван је с највећом радошћу. Припреме за обиљежавање овог празника почињале су шестонедјељним божићним постом. 

То је вријеме када су се сви чланови породице, укључујући често и дјецу, одрицали свих врста мрсне хране. Туциндан, дан кога од Божића дијели само Бадњи дан, био је у знаку припреме божићне печенице. На овај дан нису се смјела тући дјеца, јер се вјеровало да ће се на тај начин у наступајућој години избјећи чиреви, како на дјеци тако и на одраслим укућанима. Бадњем дану посебно су се радовала дјеца. Уочи Бадњег дана или ујутро рано на Бадњи дан из шуме је доношен бадњак и побадан у близини куће да се што боље уочава. Пошто на Купресу нема храстових шума то је дрво најчешће било буково. Три дебља комада од одсјеченог дрвета домаћин је на бадње вече уносио у кућу и уз одређен обред стављао на огњиште и ту потпаљивао. Ово дрво горјело је на огњишту три дана. Обиљежавање бадње вечери припадало је највећим дијелом дјеци. Ту вече сви укућани су морали бити до темеља окупани и пресвучени у чисту одјећу, а кућа темељно очишћена. Домаћин или домаћица те вечери уносили су и стерали сламу у кућу. Прије вечере домаћица је била у улози квочке. Бацала је у сламу орахе, љешнике, јабуке, бомбоне и друге дарове намјењене дјеци и при том изговарала: пиле, пиле, пиле… Дјеца би сламу разгртала (буцала) и у њој тражила понуде које је квочка бацала. То се звало пијукање а на Купресу за разлику од других крајева буцање. Потом су дјеца упоређивала ко је нашао више, а ко мање дарова у слами. Прије вечере услиједила би породична молитва у којој су, окрећући се према истоку, учествовали сви чланови домаћинства. Овај чин одвијао се у строгој тишини. Након овог обреда сви укућани сједали су око пуне трпезе која се на Купресу звала и софра. На софри су била искључиво посна јела: врући присни хљеб, гњечени грах, рендана ротква, пита од купуса, разно воће, а по могућности и црно вино. Дјеца су се радовала Бадњој вечери и због тога што те вечери нису морала ићи на спавање прије одраслих. То је вече у коме су дјеца у свим правима била изједначена са одраслима. Том приликом одрасли су толерисали све дјечије несташлуке. Обичај је био да по цијелу ноћ у соби гори свјетло. Само божићно јутро почињало је у освит зоре. Тад су одрасли одлазили на јутарњу молитву у цркву. Ти одласци често су били по великим мећавама и хладноћи, а људи су стизали и из по десет километара удаљених села и заселака. По завршетку милитве, кад се већ раздањивало, људи су се по групама враћали својим кућама. Тај њихов повратак био је пропраћен пјесмом и весељем што је увеличавало угођај божићног јутра. Обичај је био да се чесница мјеси рано у јутро, а тај посао је обављала домаћица уз помоћ домаћина. У чесницу је обавезно стављан метални новац, који се требао добро сакрити да нико не зна гдје је остављен. Кад би мијешење чеснице било завршено онда се узимало слово са којим би се на неколико мјеста чесница ишарала, а затим стављала на огњиште или у рерну-пекару да се пече. Обред за божићни ручак изгледао је овако: прво се на трпезу, изнесу сва јела намјењена за ову прилику, (чесница, печеница, цицвара, суво месо, кисели купус, округли тврди сир и друго). Кад је све припремљено за божићни ручак, цицвара се изнесе на кућни прад да се сви укућани у њој огледају. Послије тога упале се припремљене свијеће, очита се молитва и тада сви укућани, предвођени домаћином три пута обилазе око трпезе. Иза тога се сви укућани међусобно изљубе-помирбоже, изговарајући притом: Мир Божји, Христос се роди, иза чега је слиједио одговор:Заиста се роди. Иза наведеног обреда долази ломљење чеснице. Чесницу ломи домаћин са осталим укућанима и члановима породице. Чесница се тако изломи на мање комаде тако да сваки члан домаћинства добије комад овог божићњег крува. Послије тога свако од присутних у свом комаду тражи скривени метални новац. Владало је мишљење да тај новчић доноси срећу ономе у чијем се комаду нађе. Вјеровало се да ће онај члан домаћинства, који је пронашао божићни новчић, те године имати довољно новца. Божићни ручак започиње тако што свако ко је том приликом сједио за трпезом, почевши од домаћина, најприје морао захватити кашику цицваре, тј. омрсити се послије поста. Сви су цицвару узимали истом кашиком. Кашика је ишла с лијева на десно од једног до другог. Цицвара је јело које су домаћице обавезно припремале за Божић. Ово јело, специјалитет, справљано је од кукурузног брашна из воденице, кајмака, масти и воде. Послије узимања цицваре, на ред је долазила печеница и остале ђаконије, по слободном избору. Са постављањем Божићне трпезе ујутро се није журило али се ручак требао обавити до подне. Божићна трпеза се није дизала са софре три дана, нити се кућа мела и чистила. Послије сваког оброка трпеза се само прекривала чистим платном. На Божић се није могло никуда одлазити у госте па је на Купресу био обичај да се омладина негдје послије ручка окупи. У мом родном Благају ишло се Дому, у ком се налазила продавница, пошта и велика омладинска сала. И у другим купрешким селима окупљало се на сличним мјестима, школама или другим погодним мјестима. Као и на сваком збору и овдје се играло коло уз усну хармонику и пјевало до пред сами мрак кад би се окупљени разилазили. На овим игранкама се и ашиковало и загледало ко се коме свиђа а не ријетко би понека цура била и украдена, јер је то био почетак периода кад се могло женит и удават. Два наредна дана код цркава је обављана молитва, послије које су организоване игранке и коло на којима се остајало све до мрака. У ова два дана ашиковање је било јако заступљено, на начин што су парови од цркве одлазили у шетње на самосталне разговоре, а обичај је био и праћење цура кући. Још чешће су биле удаје и женидбе од цркве, које су раније уговаране на прелима. За ове црквене зборове цуре које су биле уговорене или очекивале удају, ујутро су са собом носиле торбу са основном гардеробом коју би чувао неко од њене родбине, тако да би у случају да буде украдена од цркве имала све најнужније са собом. Дочек и обиљежавање Малог Божића значио је наставак божићних празника и обичаја. Дио божићне печенице обавезно је морао бити сачуван за Мали Божић. Тог дана домаћин би ујутру, прије зоре, водио сву дјецу из свог домаћинства да вршу на армену. Дјеца су на армену трчала у круг око стожине по разбацаној слами. Домаћин би при том дозивао четири најбоља домаћина из своје околине и то по једног домаћина са сваке стране свијета. И то је значило призивање рода и берићета. За обиљежавање овог празника припреман је мали присни хљеб са отвором на средини, који је стајао на стожини док су дјеца врла. Послије вршидбе домаћин и дјеца улазили су у шталу и овај хљеб, домаћин је стављао на рог вола. Во би притом затресао главом и љхеб би пао на земљу. Ако колач падне на ону страну до огњишта, сматрало се да ће прво теле које ће се отелити у штали, бити женско (крава), а ако хљеб падне на супротну страну, отелиће се воле (мушко теле). Уз Божићне дане, (дане од Божића до Малог Божића), прављене су љуљашке на наградама и појатама и другим пратећим објектима готово сваког домаћинства. На љуљашкама су се љуљала, не само дјеца, него и млађи и одрасла чељад. И санкање на лигурама, и дјеце и одраслих, у тим свечарским данима било је уобичајено убијање доколице. А козање је у овим дугим зимским ноћима а некада и дању, било незаобилазна забава, претежно за одрасле мушкарце, у чему су неријетко учествовала и женска чељад. Због Божићних дана и осталих празника у јануару, и свих светковина, слава, прела и забаве у народу се усталила узречица:Нема љепших у години дана од Божића до светог Јована.

Аутор: МИРКО МАТИЋ

Извор:   http://www.crkva-kassel.de