Усамљеничке дане броји.
Толико подиже деце,
А у чежњи сада стоји.
Сребрни извори са две стране
Нестали у тузи за својом водом
Повукли бистре своје гране
Осушили се за слободом.
Сања старица светлост свећа,
Мирис тамјана, људске душе.
Крст се савија са звоника,
Крстове часне у порти руше.
Рањена стара у два рата,
Тужи што јој судбина ради.
Да ране носи од Хрвата,
А њена деца мру од глади.
У ропској тишини мрачних дана,
У жељном светлу мрклих ноћи,
Замишља литије из даљина,
И чека хоће ли деца доћи.
Станислав Никић
