Репортажа | Вуковско између живота и смрти

Подаци из времена турске владавине у Босни казују да је у Вуковску, пространој висоравни састављеној од неколико села на подручју опшине Купрес, ономад постојало само седам димњака, што ће рећи да је седам домаћинстава настањивало ово плодно поље. Отада до краја посљедњег стољећа Вуковско је било земља стотина домаћинстава српског православног живља у неколико села. Док није дошао посљедњи рат и његово уништење.

           На слици: храм Благовештења Пресвете Богородице у Кудиљима, Вуковско

Статистички подаци уочи посљедњег рата говоре да је у МЗ Вуковско, која је обухватала насељена мјеста Бућовачу, Доње Вуковско, Горње Вуковско и Кудиље, живјело 706 људи (692 Срба, 1 Хрват, 1 Муслиман, 12 Југославена/осталих). Вуковљаци причају како је Вуковско више пута кроз историју остајало пусто али се поступно насељавало и попуњавало људима. У потрази за бољом земљом у њега су кроз дуги период излазили из сушних и шкртих подручја, највише Херцеговине. То нам може дати наду да Вуковско можда није заувијек осуђено на пустош и рушевину, иако садашња слика изгледа прилично туробно. Након што су становници присилно напустили ова села током посљедњег рата, муслимански и хрватски патриоти и домољуби из околних мјеста с опшина Купрес, Бугојно... темељно су га опљачкали, порушили и попалили: ниједан објект, од кућа до школа, није остао на животу. Та и многе друге сличне чињенице говоре нам много о карактеру посљедњег рата и карактеру наших народа: у рату 1992-1995 свака од зараћених страна чинила је онолико зла колико је могла и колико су јој околности допуштале; чињеница да је одређена страна починила више зла говори само о томе да је имала више прилике за то – и ови други, службене жртве, показивали су своје звјерско лице гдје год им се за то указала погодна прилика. Разарање, боље рећи уништавање, Вуковска једно је од огледала карактера оних народа  који мисле да су бољи од српског. Али вратимо се на портрет села.

На западном дијелу Вуковска, у Кудиљима, обнавља се храм Благовештења Пресвете Богородице, проглашен националним спомеником БиХ, који је био једино вјерско окупљалиште за цијело Вуковско. Храм је саграђен 1860. и један је од најстаријих у овом дијелу БиХ. Црква је девастирана прије 17 година (то је једини од четири православна храма на Купресу који није до темеља срушен у задњем рату), али у току су радови који ће – ако буде средстава – вратити његов изглед и амбијент. На несрећу, у цијелим Кудиљима нема ниједног повратника. У цијелом Вуковском само је неколико сталних повратника и веома мали број обновљених кућа.

Некада је овдје било пуно дјеце, постојала је основна школа од првог до четвртог разреда у Бућовачи и од петог до осмог разреда у Свитлицама; од тих зграда послије 1995. остала је само зидина, а и да нису порушене нико у њих не би имао крочити – дјеце овдје, наравно, више нема.

Путујући од Кудиља према истоку Вуковска, срећемо фарме стоке те њиве пољопривредних култура, које су у власништву закупника са стране. Да је суша учинила своје, говори и чињеница да је пресушио извор Студенац у Кудиљима и да је корито потока испуцало од сухоће. Један Вуковљак прича да је извор пресушивао једино уочи ратова: и II свјетског и посљедњег југославенског. Чињеница да је ове године пресушио није му нимало драга.

У том II свјетском и нашем братоубилачком рату многи Вуковљаци су изгубили животе. Напримјер, усташе су уништиле цијело једно село Катаниће, а 27. августа 1942. стријељано је седамдесеттроје (73) из породице Катанића. О томе свједочи споменик и спомен плоча у некадашњим Катанићима, један од многих споменика погинулима у II свјетском рату. Сви су ти споменици – колико се стигло – уништени током 1995.

Вуковско по многочему припада групи јединствених мјеста у БиХ. Многи уништени споменици, школе, гробља и црква свједоче да је Вуковско било живо село, да се у њему живјело, радило и умирало. Премда их има мало, поједине обновљене куће дају наду да Вуковско неће умријети и да ће некад у будућности бити као што је било прије рата.

Извор: www.prometej.ba